Zašto mi je teško da uspem na periodičnom postu? | intermittent fasting

januar 13, 2020

Svi smo čuli za periodični post (intermittent fasting) i svi znamo njegove prednosti. (poboljšava insulinsku senzitivnost, može da ukloni dijabetes tipa II, dovodi do gubitka telesne težine…

Postoji toliko motiva da praktikujemo nešto toliko prosto kao što je periodični post i kada malo bolje pogledamo ne postoji ništa prostije; sve što treba da radimo jeste da ne jedemo određeni vremenski period i možemo da uživamo u svim prednostima koje donosi ovaj životni stil.

Ali, zašto je onda toliko teško da uspemo u tome? Zašto stalno čujemo:

Probao sam/probala sam, ali mi ne ide!
Ja ne mogu da ne jedem 16 sati!
Ja sam stalno gladan/gladna!
Moram da jedem svaka 2-3 sata ili sam u suprotnom jako nervozan/nervozna!

Navike

Prvi razlog iz kog ne uspevamo u periodičnom postu su navike. Zašto navike?

Naime, bilo da imamo 20, 30, 40, 50 ili više godina, veći deo života smo proveli radeći stvari po navikama; rutinski, bez mnogo razmišljanja o njima.

Na primer, ustanemo, skuvamo kafu, koju ćemo zasladiti ili ćemo u nju sipati mleko, ili šlag, a nakon toga pojedemo veliki doručak, jer smo naučeni da je doručak najvažniji obrok u toku dana kog ni slučajno ne smemo da preskačemo ako želimo da budem zdravi.

Navike je veoma teško promeniti. Ako ste ikada pokušali da prekinete bilo koju lošu naviku, ili da steknete neku novu, dobru naviku onda znate o čemu govorim.

Koliko ste samo puta bili na raznim dijetama, ili ste prestajali da pušite, ili ste odlučili da vežbate i nakon nekoliko dana ste se vraćali na stari put?

Isti slučaj je i sa periodičnim postom.

Morate se pomiriti s tim da će u početku da bude teško, ali to ne sme da vas obeshrabri. Morate da prođete kroz neke teške momente zarad nekih većih ciljeva, a to su u ovom slučaju sve prednosti koje donosi periodični post.

Postoji verovanje da je ćemo steći novu naviku ako nešto radimo 21 dan. To naravno nije uvek slučaj. Jer zavisi kakvu naviku želimo da promenimo. Nije isto prestati da doručkujemo, ako smo doručkovali prethodnih 20 godina, ili prestati da radimo nešto što smo radili možta godinu dana.

Ipak, sigurno je mnogo lakše postaviti manji cilj, da istrajate u postu 21 dan, pa da ga onda produžite, nego da odmah to postavite kao životni cilj.

Ustaljena verovanja

Podrška okruženja je nešto bez čega ne možemo da uspemo u bilo čemu, pa i u peridičnom postu. Ali, kada je post u pitanju, nećemo često naići na podršku jer u narodu postoji ustaljena verovanja sa kojima se periodični post kosi:

doručak je najvažniji obrok;
previše si mlad;
previše si star;
pokvarićeš metabolizam;
nije zdravo izgladnjivati se;
žene ne bi trebalo da poste;
oslabićeš imunitet ako ne budeš jeo dovoljno često;
i mnoga druga;

Iako ljudi koji vam govore ove stvari žele najbolje za vas i za vaše zdravlje, morate znati da nisu u pravu.

Najnovija istraživanja su potvrdila da doručak nije najbitniji obrok u toku dana; da nije neophodno jesti 6 puta dnevno da bismo bili zdravi i vitki, štaviše, mnoštvo obroka u toku dana će vas dovesti do konstantnog lučenja insulina što će vas dalje dovesti do insulinske rezistencije, gojaznosti i dijabetesa koji sa sobom nose mnoge druge zdravstvene probleme.

Ljudska vrsta nikada u svojoj dugoj istoriji nije živela u izobilju hrane kog danas imamo. Danas mnogo više ljudi umre zbog gojaznosti i preteranog konzumiranja hrane nego zbog gladi. Nismo evoluirali da jedemo toliko često; ne samo ljudi, već nijedna druga životinja. Pogledajte naše kućne ljubimce ili stoku koju uzgajamo. Svi jedu više i češće nego što bi trebalo i svi su gojazni i pate od bolesti izazvanih gojaznošću.

Stoga, ako nemate podršku okoline kada primenjujete periodični post, nemojte se mnogo obazirati. Istražite dodatno koje su sve benefiti ovog načina života i pokušajte da edukujete vašu okolinu.

Ili, nemojte govoriti nikome da preskačete doručak dok ne postignete željene rezultate. Tada će vas ljudi sami pitati:

A, kako si smršao? Kako si se rešio zapaljenja? Autoimunih bolesti?

Tada im možete reći da ste svoj uspeh postigli time što ste jednostavno smanjili učestalost obroka i da niste ceo dan nešto žvakali.

U svakom slučaju, vama će biti lakše da istrajete u vašim ciljevim ako ne budete imali dodatni pritisak okoline.

Loša ishrana

Ovo je možda i najvažniji razlog zašto vam je teško da praktikujete periodični post.

Tačno je, ako smanjite broj obroka i suzite vreme u kom jedete na 8 sati ili manje, i dalje možete postići sasvim zadovoljavajuće vizuelne rezulate čak iako jedete nezdravu hranu, ali periodični post ne bi trebalo da bude izgovor za to.

Periodični post ne može biti razlog da živite na nezdravoj hrani, na čipsu, pici, bureku, raznim đakonijama iz pekara, grickalicama i drugoj hrani koja nema nikakvu mikronutritivnu vrednost i ta hrana je upravo ono što vam otežava post.

Naime, šta se dešava?

Svaki put kada vaš organizam zaspete velikim količinama ugjenih hidrata dolazi do naglog skoka šećera u krvi.

Taj povećani nivo šećera u krvi će učinit da se dobro osećate; svi znamo kako se osećamo kada pojedemo čokoladu, parče torte ili bilo šta slatko. Odjednom smo puni energije, možemo bolje da se koncetrišemo, jednostavno smo, nekako, srećniji, ali tada na scenu stupa insulin koji će svim snagama da spusti taj nivo šećera na normalu i doći će do naglod pada šećera u krvi.

Tada ćemo osetiti vrtoglavicu, drhtavicu, zamor, nesposobnost da se fokusiramo, počećemo da razmišljamo o hrani, imaćemo žestoku potrebu da pojedemo nešto, iako smo jeli pre svega dva sata ili manje; jednostavno nećemo moći da funkcionišemo dokle god ne budemo nešto pojeli i najčešće ćemo opet posegnuti za ugljenim hidratima.

Drastične varijacije nivoa šećera u krvi su osnovni razlog zašto dijete koje preporučuju izbacivanje masti i unošenje velikih količina ugljenih hidrata ne funkcionišu.

Pokušajte da nabrojite ljude koji su izdražali na jednoj takvoj dijeti duže od mesec dana? Čak i oni sa najjačom voljom ne mogu dugo da izdrže, a razlog za tako nešto je što ne možemo da se borimo protiv hemijskih procesa koji se odvijaju u našem telu.

Usled naglog pada šećera u krvi naše telo luči hormon gladi, grelin, i dokle god je on prisutan u našem organizmu imaćemo žestoku potrebu da jedemo nešto.

Nemojte jesti nezdravu hranu, nemojte jesti prerađene, proste ugljene hidrate, nemojte jesti čak ni žitarice u celom zrnu, jer će one podjedanko da podignu nivo šećera i insulina u vašem krvotoku i biće vam teško da ostane na postu.

Umesto toga, periodični post najbolje funkcioniše sa keto ishranom, ili bilo kojom drugom low carb ishranom, koja podrazumeva nizak unos ugljenih hidrata i visok unos masti.

Ne zaboravite da izbacite šećer, uključujući većinu voća. Voće, iako ima svojih prednosti, će takođe da vam naglo poveća nivo šećera u krvi i dovešće do velikih varijacija koje će vam otežati periodični post.

Bobičasto voće, s druge strane, je nisko na glikemijskom indeksu, što znači da se sporo pretvara u šećer, i neće vam brzo i lako podići nivo šećera u krvi i njega možete jesti, ali u ograničenim količinima.

Motivacija

Još jedan bitan faktor za uspešnu primenu periodičnog posta je motivacija.

Svi želimo da budemo zdravi i svi želimo da budemo lepši, ali nemamo svi jednaku motivaciju.

Neko kome je juče postavljena dijagnoza tumora ili dijabetesa će imati znatno veću motivaciju da uradi sve što je moguće kako bi ozdravio, nego neko ko možda ima 5 kilograma viška ili neko po poslednjih 30 godina živi sa povišenim krvnim pritiskom kog reguliše tabletama.

Neko ko ima 5 kilograma viška će se porediti sa nekim ko ima 10 kilograma viška i reći će:

Meni ne fali ništa, pogledaj onoga!

A, neko ko pije tablete za snižavanje pritiska 30 godina se praktično pomirio sa sudbinom i misli da je to “normalno”, da mu je suđeno, da je genetski predodređen za visok pritisak ili sl.

Ako nemamo neke ozbiljne zdravstene probleme, odnosno ako ti zdravstveni problemi ne ometaju naš život u velikoj meri ili ako nam ne prete smrću u bliskoj budućnosti, često nismo dovoljno motivisani da promenimo bilo šta.

Da bismo bili motivisani da načinimo promenu i preduzmemo izvesne mere za prevenciju bolesti, umesto da ih lečimo, moramo da razmišljamo dugoročno. Moramo da se zapitamo:

Kako će se moj životni stil odraziti na moje zdravlje u narednih 10, 20, a što ne i 30, 40 godina?

Trebalo bi pogledati istoriju bolesti u našim porodicama i na osnovu toga ćemo znati kakav potencijal za razvoj izvesnih bolesti nosimu u našem DNK.

U mojoj porodici postoji dugi niz bolesti poput dijabetesa, kardiovaskularnih bolesti, tumora demencije. Moglo bi se reći da nisam najbolje prošao na genetskoj lutriji, ali to ne znači da će se one sigurno ispoljiti kod mene već to znači da postoji velika verovatnoće da će se iposljiti ako ne budem pazio na ishranu, san, fizičku aktivnost i količinu stresa.

Isto tako, ako u vašoj porodici ne postoji duga istorija takvih bolesti, ne znači da uopšte ne morate da pazite na vaše zdravlje.

Takve bolesti ne samo da zadaju muke onima koji od njih pate, nego su podjednako mučne i za njihove najbliže.

Stoga, da bih izbegao tako nešto, moram žestoko da pazim na sve faktore koji utiču na zdravlje i to je upravo moja motivacija za vođenje zdravog života kog se trudim da vodim.

Na vama je da pronađete vašu dugoročnu motivaciju.

Neki žele duže da žive duže, neki žele da provedu kvalitetnije vreme sa svojom porodicom, neki žele da postignu bolje sportske rezultate, neki žele da ponovo obuku garderobu koju su nosili pre 10 godina, neki žele jednostavno da izgledaju bolje… šta god da je vaša dugoročna motivacija, probajte svakodnevno da se podsećate na to i biće vam mnogo lakše da budete disciplinovani i da ostvarite vaše zdravstene ciljeve.