Šećer – tihi ubica koji izaziva zavisnost

decembar 31, 2020

Sigurno ste bar jednom u životu pomislili – Jede mi se nešto slatko? Ako to radite svakodnevno, to je znak da ste zavisni od šećera.

Šećer je poznat po tome da stvara veću zavisnost od kokaina ili heroina, a biti zavisnik od nečega nije dobro.

Kokain i heroin će vrlo brzo pretvoriti vaš, ali i životote vaših bližnjih, u pakao.

Šećer će će učiniti to isto, samo nešto sporije.

Zašto je to tako i zašto ne možemo da prestanemo da jedemo šećer?

Dopamin

Postoji nešto što je zajedničko za sve zavisnosti, bilo da je u pitanju zavisnost od određenih supstanci, poput droge, cigareta, alkohola, šećera ili je u pitanju određene radnje, poput kockanja, gledanje porno filmova, igranje video igrica, proveravanje društvenih mreža…

Kada unesemo određene supstance ili kada radimo nešto, u našem mozgu se luči nešto što znamo kao dopamin.

Dopamin je neurotransmiter, što se može opisati kao hormon koji putuje našim nervnim sistemom, pre svega našim mozgom, i stvara nam osećaj zadovoljstva.

Dopamin govori našem mozgu – šta god da si radio, šta god da si pojeo, uradi to opet, jer je to dobro za nas.

Dopamin nije neki loš hormon koji radi na našu štetu, već kao i bez svakog drugog hormona bez njega takođe ne bismo mogli da preživimo. Uloga dopamina je da podstakne ponavljanje ponašenja ili unošenje supstanci koje će nam pomoći da preživimo i da produžimo vrstu.

Jasno nam je zašto lučimo dopamin nakon seksa. U našem interesu je da produžimo vrstu i priroda na sebi svojstven način podstiče taj proces.

A, kada je hrana u pitanju primer je sledeći:

Naši preci nisu imali mnogo pristupa voću, koje jedan od osnovnih izvora šećera na planeti, a kada bi našli voće i pojeli ga, mozak bi lučio dopamin, davao bi našim precima osećaj zadovoljstva i govorio bi:

“Jedi još toga, dok ga ima. Sledi nam duga zima bez hrane, bolje sad pojedi koliko možeš.”

I oni bi pojeli sve voće što mogu da pronađu i verovatno bi se čak i ugojili od toga, što nije bilo loše, već bi im pomoglo da prežive duge i hladne zime, u toku kojih nije bilo baš mnogo hrane.

Kako nastaje problem zavisnosti?

Koliko god nešto bilo dobro, ako preteramo u tome, postane loše.

Srećom, naše telo ima mehanizam da se odbrani od preterivanja.

Kada su naše nervne ćelije izložene prevelikim količinama dopamina, one na neki način otupe od njega. Što znači da više nećemo osećati zadovoljstvo od uzimanja nečega ili radeći jednu istu stvar.

Drukčije rečeno, da bismo osetili isto zadovoljstvo izazvano dopaminom treba nam više supstance ili ponašanja koje izaziva lučenje ovog hormona.

Što znači, da ako nešto imamo u neograničenim količinama, verovatno ćemo početi da povećavamo dozu.

Klasičan primer za to su zavisnici od droge.

Neko će uzeti malo kokaina i mozak će lučiti dopamin i taj neko će se osećati dobro. Imajte u vidu da kokain sam po sebi ne čini da se neko oseća dobro, već dopamin, kog je naše telo, iz nepoznatog razloga, rešilo da luči u prisustvu ove supstance.

Isti efekat nastaje kada uzmete kocku šećera ili malo čokolade.

Kada je neko jedanput uzeo kokain zato što se zbog lučenja dopamina osećao dobro, dobio je signal od mozga da uzme još, odnosno stvoriće se određena potreba za supstancom koja podstiče lučenje dopamina. Isto se dešava i sa šećerom, jedan red čokolade se pretvori u dva, tri, pa završimo sa tablom čokolade od 300g.

Vremenom će da otupi na jednu dozu, pa da bi osetio isti osećaj zadovoljstva, moraće da poveća dozu.

I taj cuklus se ponavlja, dok ne dođe do toga da osoba koja uzima drogu ili u našem slučaju šećer, toliko otupi, da više ne može da oseća zadovoljstvo, ali i dalje ima žestoku potrebu za supstancom i jedini razlog zašto uzima supstancu jeste da bi prekunuo osećaj potrebe za supstancom.

I tako nastaje zavisnost.

Potreba za supstancom se skraćuje na kratko, zadovoljstvo je potpuno odsutno, i osoba nastavlja da uzima suspstancu u sve većim količinama i u sve češćim intervalima, i svi znamo kako se to završi.

U ovom scenariu kokain možemo da zamenimo bilo kojom supstancom ili ponašanjem za koja znamo da podstiču lučenje dopamina.

Izobilje

Vratimo se sada našim precima. Oni nisu mogli postati zavisnici od šećera jer šećera nije bilo u izobilju u kom ga danas imamo. Jeli bi voća dok ga ima, i morali bi da čekaju sledeću godinu da bi opet mogli da ga jedu, pod uslovom da ga pronađu.

Danas voće možemo da jedemo u ma koje doba godine, što znači da ćemo vrlo lako da otupimo od dopamina kog naše telo luči dok jedemo voće, ali ne samo to, već šećera imamo u svim mogućim oblicima, počevši od onih očiglenih, poput slatkiša, torti, peciva, bombona, ali i u skrivenim formama, poput brašna, muslija, suvog voća, soseva, začina, sokova… jer ugljeni hidrat, je samo drugo ime za šećer.

Sokovi su možda i najveći problem i tu ne mislim samo na gazirane sokove, već i na takozvane voćne sokove.

Kada pojedemo pomorandžu, uz šećer iz nje, dobijemo i vlakna, koja usporavaju metabolisanje tog šećera i daju našem telu dovoljno vremena da se iskoristi ili skladišti taj šećer. Ali, ako popijemo čašu soka od pomorandže, bilo da je industrijski sok, ili onaj kog smo napravili kod kuće i sokovniku, dobijemo količinu šećera kog možemo da nađemo u 6,7 pomorandži, a ne dobijemo vlakna, baš kao ni bilo koje druge nutrijente koje bismo dobili iz cele pomorandže.

Sokovi, u ma kom obliku, su ništa drugo nego zašećerena voda i trebalo bi ih izbegavati po svaku cenu.

Kada kupujemo sltakiše i slana peciva znamo da su slatki, i siguran sam da se vaša ishrana ne zasniva na slatkišima već se trudite da se hranite zdravo, a slatkiše jedete upravo da biste osetili taj priliv dopamina, tj. iz zadovoljstva, ali šećer se dodaje u svu mogu ću hranu.

Industrijska hrana

Proizvođači znaju za dopamin i znaju da će malo šećera u hrani učiniti tu hranu ukusnijom tj. stvoriće nam želju da je jedemo opet, što će učiniti njihov biznis uspešnim i održivim.

Proizvođači hrane ne mare mnogo za naše zdravlje. Bitno im je da nam prodaju tu hranu opet.

Do te mere im je stalo isključivo do profita da čak i u suhomesnate proizvode dodaju šećer.

Proverite sastav hrane koju kupujete, u svaku je dodat šećer, a proizvođači da bi sakrili tu činjenicu, su počeli da izmišljaju razna imena za šećer, pa pored glukoze, fruktoze, laktoze, imamo dekstrozu, etil maltol, dekstroz, dekstran, manitol, pirinčani sirup, agave sirup i stotinak drugih naziva za šećere čiji širi spisak vrlo lako možete pronaći na internetu.

Pored toga, proizvođači su počeli su da označavaju jednu vrstu šećera kao manje štetnu od druge, pa, na primer, svi misle da je žuti/braon šećer mnogo bolji od belog, dok u principu ne postoji velika razlika između ova dva šećera. Oba su rafinisani šećeri čije oblike ne možemo naći u prirodi i posebno ne u tim količinama.

Pored toga što šećer izaziva zavisnost, on u velikoj meri utiče na na naše zdravlje.

Kako šećer ubija?

Dnevna preporučena doza šećera 30g, dok prosečan dnevno pojede oko 90g šećera, što znači da postoje i oni koji pojedu i oko 300g u toku dana.

Baš kao što previše dopamina stvori otupljenost na dopamin, tako previše šećera stvori otupljenost na šećer.

Šećer je glavni uzročnik nečega što znamo kao insulinska rezistencija, a to je nesposobnost naše ćelije da reaguje na insulin i da iskoristi glukozu.

Insulinska rezistencija kasnije vodi u metabolički sindrom, i dijabetes tipa II, što je u principu jedna ista bolest u različitim fazama.

Ove tri bolesti leže kao stub tri najveća uzročnika smrti, srčanih oboljenja, kancera i demencije.

Drukčije rečeno, insulinska rezistencija, metabolički sindrom i dijabetes tipa dva su hrana za srčani udar, kancer i demenciju, i ako želimo da smanjimo rizik oboljevanja od ovih bolesti, moramo drastično da smanjimo unos šećera.

Pored ovih smrtnih bolesti, preterano konzumiranje šećera, koji direktno stvara rezistenciju na dopamin, indirektno utiče na posledice ovog stanja, a to je nemotivisanost, umor, letargija, neraspoloženost, depresija, drhtanje ruku…

I zato kažemo da šećer jednako ubija kao i kokain ili heroin, jer oni koji prolaze kroz kancer ili demenciju, depresiju, anksioznost, prolaze kroz jednake agonije kao i zavisnici od droga, baš kao i njihove porodice.