Da li je gojaznost zdravstveni ili estetski problem?

februar 18, 2021

Često smo skloni da verujemo da je gojaznost isključivo estetski problem i samim ti previdimo pravi stanje gojaznosti. Gojaznost nije estetski, već zdravstveni problem.

Koliko smo samo puta čuli, ili pomislili, kako su određene osobe lepe bez obzira što su gojazne, prosto jer poseduju određenu harizmu, zrače nekom posebnom energijom ili jednostavno umeju da se nose sa svojim kilogramima i da takve osobe možda i ne moraju nužno da smršaju?

Razmišljajući neko vreme o tome, shvatio sam da problem gojaznosti u velikoj meri leži u samom poimanju problema.

Kada gojaznost doživljavamo kao estetski problem, lako ćemo sebi reći: “Ja se sebi dopadam ovako, ako se nekome ne sviđa, ne tiče me se.”

Ta izjava je validna kada je u pitanju naša frizura, ali ne i kada je u pitanju gojaznost.

Koji su to zdravstveni problemi koje nosi gojaznost?

Svi imamo masne ćelije u našem telu. Masna ćelija je rezervoar energije. Mast se najčešće čuva u potkožnom tkivu, ali mast takođe može da se čuva u stomaku, oko organa.

90% masti prosečnog čoveka se nalazi u potkožnom tkivu, dok se ostatak nalazi oko unutrašnih organa. Tu mast koja se nalazi oko unutrašnjih organa znamo kao viscelarnu mast i ona ima svoju ulogu, a jedna od uloga je da služi kao jastuk organima.

Problem nastaje kada imamo previše viscelarne masti, kada je obim našeg struka veći od obima naših kukova. Tada mast koja je srasla oko organa počinje da pritiska organe, da ometa njihov rad. Pluća, na primer, ne mogu da se rašire dovoljno, jer nemaju mesta i to je jedan od razloga zašto gojazne osobe veoma teško dišu.

Gojazne osobe, ako ne boluju od dijabetesa tipa dva, su na putu da obole od te bolesti.

Dijabtes tipa II, znači da naše telo nije u mogućnosti da izađe na kraj sa šećerom u krvotoku, i ta bolest se ne dobija preko noći već se gradi godinama, ako ne i čitavu deceniju i uzrokovana je lošim izborom hrane.

Gojazni ljudi često imaju masnu jetru, koja se ranije mogla naći samo kod alkoholičara, i baš kao i kod onih koji preteruju sa alkoholom, sledeći korak masne jetre kod gojaznih ljudi je ciroza, i potpuno otkazivanje jetre, gde je transplantacija jedini spas.

Tumori, pre svega tumor prostate, tumor na dojci, tumor na debelom crevu, tumor bešike se mnogo češće pojavljuju kod gojaznih osoba nego kod onih koji nisu gojazni.

Višak kilograma stvara veliki pritisak na zglobove, što zauzvrat vodi inflamiciji i velikim bolovima u zglobovima. Gojazne osobe imaju veoma otežano kretanje.

Mast se takođe taloži unutar krvnih sudova, što otežava rad srca, što kasnije vodi do ozbiljnih kardiovaskularnih problema, i oni najčešće budu uzrok smrti gojaznih ljudi.

I to su samo neki od problema gojaznosti.

Sada se nameće pitanje, da li bi trebalo da budemo zadovoljni svojiim izgledom i da naučimo da se nosimo sa kilogramima, da poradimo na harizmi, ili ćemo preduzeti nešto kako bismo ozdravili od bolesti zvane gojaznost?

Kako se izlečiti?

Sad kad znamo da gojaznost nije estetski već zdravstveni problem, hajde da utvrdimo kako da izlečimo tu bolest?

Najefikasniji način da se izlečimo od bilo koje bolesti, jeste da uklonimo uzrok te bolesti.

Ako smo zaraženi virusom, uzrok bolesti je virus. Ako smo zaraženi bakterijom, uzrok bolesti je bakterija.

Što dalje znači da kada smo zaraženi viruosom ili bakterijom, jedini način da ozdravimo jeste da se telo otarasi tog virusa, tj. bakterija.

Ali, šta je tačno uzrok gojaznosti?

Kada govorimo o gojaznosti, ono što ćemo često čuti jeste osuđivanje, i ismevanje debelih ljudi.

Prvo, mislimo taj jede mnogo više nego što bi trebalo pa je zato debeo. Znači ne može da se obuzda po pitanju hrane.

Drugo što ćemo reći za gojazne ljude jeste da su lenčuge koje čitav dan sede ili leže, i ne kreću se dovoljno, pa su zato debeli.

Iako je i jedno i drugo tačno, većina debelih jede mnogo više nego što bi trebalo, i kreće se mnogo manje nego što bi trebalo, to nije nužno uzrok gojaznosti, već posledica. K

retanje je mnogo veći problem kada imamo bolove u zglobovima i balast kog moramo da nosimo.

Prekomerna glad nastaje lošim izborom hrane. Jedan od razloga prekomerne gladi je što su našem telu su potrebni određeni nutrijenti, i ako ih ne unesemo, nećemo utoliti glad koliko god da jedemo.

Gojaznost nije isključivo problem kalorija.

Čitava ona matematička teorija da ćemo se gojiti ili mršaviti u zavisnosti od toga koliko kalorija pojedemo i potrošimo, pada u vodu kada shvatimo da nije isto pojesti 2000 kalorija govedine pečene na puteru uz salatu od povrća, i 2000 kalorija pice, meka, sendviča, koka kole.

Jedno će vas zasititi, zadovoljiti dobar deo vaših dnevnih nutritivnih potrebna i neće vam podići šećer u krvi, drugo će biti prazna kalorija, koja će vam podići šećer u krvi i učiniti vas gladnim.

Naše telo ne možemo prosto gledati kao pećnicu za sagoravenja kalorija. Tačno je da energiju koju naše telo troši možemo meriti u kalorijama, ali ta energija, te kalorije su ujedno i potrebne našem telu da bi normalno funkcionisalo. Ako našem telu uskratimo kalorije, znači da ćemo mu uskratiti gorivo za normalno funkcionisanje i da će neke od funkcija u našem telu da ispaštaju.

Naše telo je mnogo složeniji mehanizam kog regulišu hormoni a ne prosta termo dinamika. Jedan od hormona koji igra značajnu ulogu u našem telu je insulin. On je hormon, koji je, između ostalog odgovoran za dopremanje hranljivih materija u ćelije i za skladištenje energijje.

Insulin se luči kada jedemo.

Što znači, kada jedemo skladištimo energiju, kada ne jedemo trošimo skladištenu energiju.

Prvi, problem je, dakle u učestalosti obroka.

Nama danas, razni stručnjaci, preporučuju obrok na svaka dva do tri sata. Što znači da jedemo 5,6 pa i 7 puta dnevno. Što znači da 5,6, 7 puta dnevno lučimo insulin. Što znači da 5,6 7 puta dnevno skladištimo energiju.

Ako znamo da je insulinu potrebno oko 2 sata da izađe iz krvotoka, ako jedemo na svaka 2 sata, kada tačno imamo prilike da trošimo tu skladištenu energiju?

Ne baš često, reklo bi se. Tela onih koji jedu 6 puta na dan su u konstantnom stanju skladištenja energije.

I zato ljudi, čak i kada se pridržavaju saveta lekara i drugih stručnjaka koji im savetuju 6 manjih obroka u toku dana, ne mogu da smršaju, a mi ih okarakterišemo kao neke gladnike koji pojedu više nego što im je potrebno.

Mnogo je efikasnije, i zdravije, jesti 2,3 puta na dan, i najesti se kao čovek, nego 6 puta dnevno jesti i ostati gladan nakon svakog obroka.

Jednom kad se najedemo valjano, hrane za koju smo stvoreni da jedemo, nećemo dugo osećati glad i naše telo će imati mnogo više prilike da troši skladištenu energiju i da odmori od insulina.

Naše gojimo se nužno od masti koju unosimo kroz hranu, već kad jedemo šećer, naše telo višak šećera kog unesemo pretvara u mast.

Kada kažem šećer, ne mislim isključivo na rafinisani, kuhinjski šećer, na saharozu, već na svaki ugljeni hidrat. Naše telo je sposobno da metaboliše glukozu, i naše telo ne razlikuje u značajnoj meri da li je ta glukoza došla iz kuhinjskog šećera ili iz skroba, koji se može naći u krompiru ili pšeničnom brašnu, na primer, jer se taj skrob u procesu varenja razgradi na glukozu kako bi naše telo moglo da ga iskoristi.

Šećer je ukusan i privlačan zato što ima određenu svrhu. Svrha šećera je da se skladišti u mišiće i jetru, kako bi se kasnije koristio. Problem je što jetra i mišići imaju veoma ograničen kapacitet za skladištenje šećera, i kada se oni popune, što se po današnjim standardima konzumiranja šećera dogodi već nakon prvog obroka, sav šećer kog kasnije unesemo se pretvara u mast i tako se skladišti.

Šećer služi da bi se životinje spremile za hibernaciju.

Za razliku od medveda, čovek ne hibernira, ali moderan čovek jede toliko šećera kao da se čitave godine sprema za hibernaciju. Šećer se nalazi svuda i dodaje se u svu moguću hranu.

U našem krvotoku se nalazi jedna kafena kašičica šećera. Toliko je našem telu potrebno šećera da bi moglo da obavlja određene funkcije za koje je potreban šećer. Čak i kad ne jedemo šećer, naše telo je sposobno da samo stvori taj šećer. Da nije tako, ne bismo uspeli da preživimo 10 minuta bez hrane.

Prosečan čovek danas pojede 31 kafenu kašičicu šećera dnevno. To je 31 puta više nego što nam treba. I naše telo neće da rasipa energiju već će je skladištiti u masnim ćelijama.

Iako postoje i drugi uzroci gojaznosti, poput određenih oboljenja, iako fizička aktivnost, spavanje, genetika, utiču na to da li ćemo biti gojazni ili ne, dva najveća uzročnika gojaznosti su mnoštvo obroka, i mnoštvo šećera.

Kada bismo drastično smanjili unos šećera, i kada bismo sveli obroke na 2-3 dnevno, ne bismo imali problema sa gojaznošću. I kada bi se o tome više i češće govorilo, suzbila bi se i čitava ova epidemija.

Međutim, ako na gojaznost gledamo kao estetski problem, ako ne razumemo da je u pitanju zdravstveni problem, da postoje uzroci toga, da nije prosto genetika, lenjost ili krupne kosti, tada nismo mnogo voljni da preduzmemo nešto povodom našeg problema.

Kada na gojaznost gledamo kao estetski problem i kada ne vidimo jasne uzroke gojaznosti, onda tragamo za magičnom pilulom, koju kada popijemo možemo da jedemo sve što smo do sada jeli i magično ćemo da smršamo.

Kada kažem pilula, ne mislim isključivo na pilule, već na razne magične formule koje, ako ih budemo primenili, mogu da nam pomognu da smršamo. Ne postoji ta limunada, taj sok od celera, ta kašika meda u ulju od artičoke, taj čen belog luka, to jabukovo sirće, ili šta već ljudi piju i jedu da bi skinuli višak kilograma, koja može da zameni, smanjivanje obroka i izbacivanje šećera.

I kada skinete višak kilograma, to ne znači da ćete izgubiti vašu harizmu, ali to može da znači da ćete ukloniti rizike od mnogih bolesti ili se pak otarasiti određenih hroničnih bolesti koje gojaznost nosi.