Kako da budem na keto ako ne volim masno?

Jedan od saveta kog možete čuti od mene jeste da birate masno meso, da jedete celu životinju, ne samo mišićave delove, da ne uklanjate kožuru, da ne skidane masan deo šnicle, prosto jer je to nešto što smo evoluirali da jedemo.

Jedan od komentara na taj savet bio je da ne vole svi masno i taj komentar me je naveo da razmislim o tome koliko smo zapravo razmaženi, koliko idemo linijom manjeg otpora i jedemo, ili radimo, samo ono što nam prija, samo no što nam pruža kratkotrajno zadovoljstvo.

Dijagram ishrane

Postoje namirnice koje bi trebalo jesti i koje ne bi trebalo jesti. 

Pored toga, postoje namirnice koje su nam ukusne i koje baš i ne odgovaraju našoj paleti ukusa.

Pri izbor je da jedemo ono što je dobro za nas i ono što odgovara našem ukusu. 

Drugi izbor je da jedemo nešto što baš i nije ukusno, ali znamo da je dobro za nas.

Treći, veoma loš, ali i veoma čest, izbor je da jedemo nešto što je izuzetno ukusno, ali ne baš dobro za nas.

Četvrto, što ćemo vrlo teško naći je nešto što je užasnog ukusa, a pride i nije dobro za nas i tako nešto nećemo jesti ni u najvećem očajanju i rađe ćemo gladovati nego  jesti nešto što pripada ovom kvadrantu.

Idealno je naravno da se držimo nečega što je ukusno, i dobro za nas, i tu nema mnogo polemike.

Ali, s vremena na vreme, trebalo bi odstupiti iz zone komfora i pojesti nešto što nam nije ukusno, ali znamo da nije dobro za nas.

Kako jesti ono što nam se ne dopada, a dobro je za nas

Ja nemam tih problema, ja, manje-više, mogu sve da jedem, ali Sanja, s druge strane je vrlo probirljiva, iako onima koji nas prate ne deluje tako. 

Kada je došla u Kinu, Sanja je prvih godinu dana jela piletinu i pomfrit, ali je vremenom shvatila da, ako želi da smrša, i da popravi svoje zdravlje, mora da počne da jede namirnice koje joj nisu ukusne, štaviše nekad ih se gadila, ali su dobre za nju.

Sanja je patila od velike inflamacije u zglobovima i od migrene, pa su nam redovno iz Srbije slali kafetin, kog sad, već duže vreme, nemamo u zalihama.

Zato ćete sada videti Sanju da jede ribu, jedanput nedeljno, govedinu, svinjetinu, čak i one masne delove, iako ponekad, kad pređe određenu granicu, svu onu slaninu sa svinjskih krmenadli samo prebaci u moj tanjir, Sanja jede paradajz kog ne voli, jede luk, kako crni tako beli, a ne ustručava se da proba i nešto krajnje strano poput žaba, morskih plodova, iznutrica, i drugih egzotičnih namirnica.

Sanja je naučila da se služi raznim trikovima kako bi sebe naterala da jede ono što je dobro za nju, a nije preterano ukusno. Jedan od trikova je da uvek održi mali motivacioni govor i da ubedi sebe da je to dobro za nju i kasnije oseća zadovoljstvo, ne zbog toga što je pojela nešto što voli, već upravo suprtono, jer je pojela nešto što ne voli; uradila je nešto što je teško.

Drugi trik kojim se služi, i kog je pozajmila iz kineske kuhinje, jeste da dobrano nešto začini. Ona ima policu koja služi samo za začine i na njoj se nalazi dvadesetak različitih začina koji joj čak i škampe ili lignje, nešto pored čega do juče nije mogla ni da prođe, pretvore u jelo kom se raduje.

Ono što bi trebalo izbegavati jesu namirnice koje nisu dobre za nas. I još jednom ću reći – ono što nije dobro za nas, i nije ukusno, verovatno nikada nećemo ni pomišljati da jedemo.

Kako izbegavati ono što je ukusno, a nije dobro za nas?

Treća kategorija, namirnice koje su ukusne, a nisu dobre za nas, su nešto što nam svima zadaje velike muke.

Najveći izazov kog imamo jesu industrijske namirnice, izuzetno primamljivog ukusa, poput čokolada, slatkiša, slanih grickalica, sokova, voćnih jogurta, bilo koje namirnice sa bilo kakvom etikotom “zdravo” “bez glutena” “vegan” “keto” “non-gmo” i sl. 

Moramo da razumemo da su te namirnice napravljene sa jednom jedinom namerom, a to je da proizvođač zaradi od prodaje te namirnice. A koji je najbolji model zarade? Nije da mi to kupimo jednom, probamo i nikada više ne kupimo, ili da kupimo u specijalnim prilikama, već je njihov cilj da mi to kupujemo non stop, da jedemo u svakoj prilici, i bez ograničenja porcija.

Koja god namirnica da je u pitanju, iza nje stoji tim stručnjaka, tim prehrambenih inženjera, čiji je posao da napravi proizvod kog ćemo mi jesti u neograničenim količinama i koji će nam stvoriti zavisnost. 

Razlog zašto se takvi obroci, ako to uopšte možemo nazvati obrocima, zovu cheat meal, je zato što nakon što tako nešto pojedemo, redovno osećamo grižu savesti, baš kao što bismo osećali grižu savesti kad bismo nekog prevarili povodom bilo koje druge stvari, pod uslovom da imamo savest.

I možda najgore od svega je što smo sami svoja žrtva. Dozvolili smo sami sebi da uradimo nešto loše za nas same isključivo da bismo osetili 2 minuta zadovoljstva koje možemo da osetimo usled naleta dopamina, hormona sreće, u našem mozgu.

Moj savet je da izbegavate takve obroke posle kojih ćete se osećati loše, samo da biste 2 minuta bili srećni. Mislite na dugoročne rezultate i dugoročne planove, umesto na to malo zadovoljstva koje će vam pružiti jedna čokolada ili kesa džambo čipsa, jer ko još jede čips iz male kese?

Da li je sve tradicionalno zaista dobro?

Pored industrijske hrane koja je loša za nas, a ukusna, postoji još jedna kategorija takvih namirnica, a to je nešto tradicionalno. 

Postoje jela koja smo jeli čitavog života, i volimo njihov ukus, samo kad pomislimo na njih krenemo da lučimo pljuvačku i otvori nam se apetit, a kamo li kada ih namirišemo ili ne daj bože okusimo.

Ne znam šta je vaš kriptonin, ali u mom slučaju to su kiflice. Moja majka je svake nedelje pravila neke kolače, i često je toliko toga napravila da se to razvlači do srede, četvrtka, koliko god mi toga jeli, i čim toga nestane, onda su se pravile kiflice i meni je, iskreno, četvrtak bio omiljeni dan baš zbog kiflica. Ne biram da li su slane ili slatke, prazne ili s punjenjem, kakve god, mama je jednu tepsiju pekla za mene, jednu za tatu, i jednu za sve druge. Ja imam tu sreću da prilično dobro tolerišem ugljene hidrate, pa se moja insulinska rezistencija razvijala duugo, ali onog momenta kad se razvila, prestao sam da budem tolerantan na bilo koji ugljeni hidrat, i jednostavno sam počeo da se gojim kao i bilo ko drugi.

Kad bi mi neko rekao, imaš još X vremena da živiš, šta god da budeš radio, to ne možeš ni da skratiš, ni da produžiš, ja bih ostatak svog života proveo jedući isključivo kiflice i to u 70% slučajeva, potpuno prazne, slane kiflice.

Ali pošto sada znam to što znam o ishrani, još uvek pamtim datum kada sam poslednji put jeo kiflice, 1. maj 2019. i tada, mislim, da sam pojeo svega dve, iako mi je cilj bio da pojedem samo jednu. Sanja je tada potrošila poslednje zalihe kvasca koji nam je bio poslat iz Srbije, i napravila je kiflice za društvo koje se kod nas okupilo tog dana na roštilju.

Siguran sam da svako od vas ima neki kriptonit, i to sigurno ne jedan, već mnoštvo nekih jela koje su pravile vaše bake, pa vaše majke, sada vi pravite, i uvek postoji neki povod da se baš napravi tako nešto, i onda ćemo da jedemo nešto što za šta danas znamo da i nije dobro za nas, ali je ukusno, pod izgovorom da je to nešto tradicionalno, domaće, i samim tim i dobro.

To što smo nešto napravili kod kuće može biti jednako loše po naše zdravlje, jer uvek zavisi šta smo to stavili u jelo i u kojoj količini.

Bolje odabrati neku od alternativa, bez brašna, bez šećera, koje ukusom i izgledom samo podsećaju na ono što volimo, a zdrave su, nego tražiti izgovor za originalima, za koje sada znamo da su odgovorni za dedin visok pritisak, srčani udar, dijabetes, amputiranu nogu, demenciju i sl.

Preporučujemo iz naše prodavnice