Dopamin – Molekul koji traži još – Zašto ne mogu da se držim dijete ili neke druge odluke

oktobar 14, 2021

Nedavno sam pročitao knjigu o dopaminu The Molecule of More, koju je napisao Daniel Z. Lieberman i ovo je jedna od lekcija koju sam naučio iz te knjige. (Za one koji bi rađe da gledaju snimak, video je na dnu stranice)

Problem viška kilograma je u većini slučajeva problem loše ishrane i nedovoljno fizičke aktivnosti, ali šta ako znamo ponešto o ishrani i manje-više smo fizički aktivni, ali smo prilično nemoćni po pitanju primene našeg znanja? Šta god da smo do sad probali, uvek se nekako vratimo na loše navike, a da to i ne primetimo.

Odgovor u našoj biologiji.

Pored racionalnog uma, koji nas izdvaja od drugih životinja, mi i dalje posedujemo iracionalni um, koji odluke donosi na osnovu molekula koji se tog trenutka nalaze u nama.

U savanama Afrike

Da bih ilustrovao poentu koristiću se primerom iz knjige – The Molecule of More.

Lieberman je ovaj mehanizam opisao na primer žene iz sakupljačko lovačkog društva čiji je zadatak bio da skuplja bobice, korenje i drugo jestivo bilje. Ona bi svakodnevno satima šetala tražeći hranu i mogla proći pored jednog istog žbuna stotinu puta, a da na njemu ne nađe ništa. Taj žbun ne bi imao nikakav značaj u njenom poslu; ne bi doprinosio njenom cilju.

Zatim, jednog dana, žena bi u žbunu primetila crne bobice. Stala bi, probala ih i shvatila da su slatke. Njen mozak bi tog trenutka počeo da luči dopamin. Uloga dopamina je da kaže ženi da obrati pažnju na ovaj žbun koji ima tamno zeleno lišće.

“Ovaj žbun u određeno doba godine ima bobice. Bobice su hrana. Bobice će nam pomoći da produžimo vrstu,” dopamin bi rekao ženi.

Mnogi misle da je dopamin hormon koji nam pruža zadovoljstvo, ali takvo tumačenje dopamina je, p o Liebarmanu, pogrešno. Dopamin je hormon koji nam govori da je nešto dobro, da obratimo pažnju na to, i da želimo još toga.

Kada je žena iz naše priče saznala da taj žbun ponekad sadrži bobice, taj žbun bi prestao da bude običan žbun, i svaki idući put ta žena bude prošla pored tog istog žbuna, njen mozak će početi da luči dopamin kako bi joj skrenuo pažnju da je taj žbun bitan.

Dopamin nam je govorio da je masna hrana dobra, jer je kalorijski bogata, a kad je nešto kalorijsko bogato, znači da će nas dugo držati sitima i živima, i zato imamo razvijen ukus za masno i biramo masnu hranu. Slično je i sa šećerom. Šećer nam pomaže da taložimo masti, što znači da ćemo imati zalihe kalorija na našem struku koje ćemo nositi sa sobom i trošiti kada hrana ne bude dostupna. Zato volimo slatko.

Šta je drukčije u odnosu na prošlost?

Problem je što mi više ne živimo u sakupljačko-lovačkom društvu i što uglavnom ne oskudevamo hranom, ali se naša biohemija veoma malo promenila u odnosu na biohemiju žene koja je pre nekoliko desetina milenijuma sakupljala bobice u savanama Afrike.

Kada racionalni um donosi odluku on proračunava posledice koje naša odluka može da donese u budućnosti. Na primer, jedna racionalna odluka može da bude donesena ovako

“Ako budem jeo sladoled, uneću rafinisani šećer, on će mi podići nivo šećera i insulina u krvi, što znači da ću biti opet gladan kada dođe do pada šećera, a ako budem odabrao biftek, biću sit, uneću sve neophodne kalorije, i moći ću da praktikujem periodični post.”

Samim tim racionalni um bira rezultat koji će nam najviše ići u korist.

Moramo biti svesni da posedujemo i iracionalni um koji odluke donosi na osnovu molekula u našem mozgu, iako nam rezultati te odluke ne idu u korist, ali će nas učiniti da se osećamo dobro u momentu. Iracionalni um nije u stanju da misli na budućnost. On želi da bude zadovoljen sada i odmah.

Da bismo znali da li smo doneli ispravnu odluku, bitno je naučiti da prepoznamo kada je koji um aktivan.

Uzmimo sada primer savremene žene koja je odlučila da će da poradi na svojoj ishrani kako bi skinula višak kilograma i da je rešila da izbaci svu prerađenu hranu.

Savremena žena je odlučila da izbaci rafinisane ugljene hidrate i da izbaci doručak, odnosno da praktikuje periodični post. Takođe je odlučila da ide peške na posao kako bi povećala fizičku aktivnost i kako bi dodatno ubrzala proces mršavljenja.

U teoriji sve zvuči odlično, ali naša savremena žena je na putu do posla je odlučila da kupi kafu za usput.

Ušla je u kafić i za pultom je zatekla nešto masno i slatko! Ono što je žena u savanama Afrike doživela prolazeći pored žbuna sa borovnicama naša savremena žena doživljava stojeći ispred pulta sa hranom.

Do pre svega nekoliko trenutaka naša savremena žena je bila odlučna da će izbaciti sva peciva iz ishrane, da će izbaciti doručak i uopšte nije osećala glad dok nije ušla u kafić.

Do pre svega nekoliko trenutaka zaklela bi se da ni sada nije gladna, da će bez problema izdržati da ne jede ništa do ručka, ali odjednom ima izuzetnu želju da kupi pecivo ne shvatajući da je dopamin ono što stvara tu želju.

Iskušenje je toliko veliko da žena ne kupuje jedan već 2 kroasana, i jede ih usput, iako je bila odlučila da će biti na periodičnom postu i da će jesti tek u vreme ručka.

Onog momenta kada je zagrizla taj kroasan, počinje da oseća grižu savesti, jer tog momenta prestaje dejstvo dopamina. Dopamin je dobio ono što je želeo, obavio je svoj posao. On više nema nikakvu ulogu i njegovo lučenje prestaje.

Tada naša savremena žena počinje da misli kako je slaba; poklekla je prvog dana; možda ovaj način ishrane i nije toliko lagan kako su ga predstavili na internetu; možda to nije za nju…

U odsustvu dopamina, racionalni um se vraća na snagu, i on sada prekoreva tu savremenu ženu što je poklekla i poslušala onaj drugi, iracionalni um, koji se isključivo vodi hormonima.

Sistem preživljavanja vođen hemikalijama koji nas je spasao u savanama Afrike danas, kada hrane imamo u izobilju, i kada nam se nudi na svakom koraku, kada je potrebno vrlo malo truda da dođemo do nje, čini nam više štete nego koristi, a proizvođači hrane i marketing stručnjaci to vrlo dobro znaju i na sve načine pokušavaju da pokrenu lučenje dopamina kako bismo mi zastali i kupili njihov proizvod.

Pult sa hranom nije slučajno odmah pored kase u tom kafuću, i nije slučajno da se na njemu nalazi ono što nam luči najviše dopamina.

Šta mi tu možemo da uradimo?

Iako deluje da ne postoji mnogo toga što možemo da učinimo, postoje određene taktike koje nam mogu biti od koristi, koje sam u prethodnih godina naučio i koje ću sada da podelim sa vama.

Ono što meni pomaže kada imam takve porive jeste da maksimalno aktiviram svoj racionalni um.

Kada osetim poriv za sladoledom ili krofnama, jer to je moj kriptonit, ja samom sebi kažem da to nije glad. Moj racionalni um je odlučio da neće jesti sladoled i krofne i kažem sebi da nema šanse da ću sada, ili u bilo kojim drugim uslovima, da pregovaram sa primitivnim delom svog mozga.

Da bismo s nekim mogli da pregovaramo taj neko mora da bude racionalan, a pošto nije, pregovaranje nije opcija.

Ono što mi dodatno pomaže jeste da zamislim taj primitivni deo svog mozga kao neko čudovište ili neko nevaspitano derište koje bi sve odmah, sada i u neograničenim količinima. Zamislim kako to nešto živi u meni i očekuje od mene da hranim njegove porive. Ako ne hranim monstruma ili derište u sebi, i ako im jasno stavim do znanja da smo mi za kormilom, oni vrlo lako odustanu od svoje ideje i čekaju iduću priliku da me ubede da ispunim njihove sebične i iracionalne namere.

Naravno, nekada se desi da oni pobede. Posebno ako se njihovi napadi dešavaju više puta u toku dana, odnosno ako sam isuviše često u iskušenju da posegnem za sladoledom ili krofnom i kad moja volja oslabi jer se umorila na nekim drugim poljima.

Ali, onda mogu da odlučim da ne pijem kafu u tom kafiću, već da je popijem kod kuće, ili odlučim da ne idem u prodavnicu već naručim dostavu namirnica pa sva ona čuda koja ne bi trebalo da jedemo neće vrištati sa police da ih kupim. Ipak, tako nešto se ne dešava često, posebno ako su mi sve druge sfere života sređene.

Još jedna korisna taktika kojom se služim jeste da ništa što ne bi trebalo da jedem ne držim u kući. Pa tako mi u kući nemamo mnogo toga što se može naći u prosečnom domaćinstvu; nemamo šećer, nemamo brašno (osim bademovog), nemamo ništa što dolazi iz kese ili kutije, bukvalno nemamo ništa što ne želimo da jedemo i samim tim nikada ne dolazimo u iskušenje da jedemo ono što ne bi trebalo.

Što manje udovoljavam primitivnim monstrumima u sebi, to su oni manje glasni, ali to ne znači da će odustati.

Ono što sam sebi dozvolio jeste da im ponekad udovoljim, ali moram da budem oprezan jer su kao deca; kada im jednom popustim moram jasno da im stavim do znanja da je to sada i da će sledeći put biti onda kada ja odlučim da ćemo jesti sladoled, a ne kada oni to budu tražili.

Drukčije rečeno – ja planiram taj “cheat day”, što uglavnom znači taj sladoled. Ne jedem sladoled impulsivno, jer kad bih dozvolio sebi da se vodim impulsima ništa drugo osim sladoleda ne bih jeo. Probao sam to. Nije izašlo na dobro.

Zato, ako se uhvatite u sličnim mislima, jasno stavite vašim monstrumima do znanja da ste vi kapetan broda i da vi određujete kurs, a kome se ne sviđa, može prosto da napusti palubu i koliko bismo svi voleli da ti monstrumi upravo to učine, nažalost neće nikada, ali ta večita borba između nas, racionalnih i njih detinjastih je upravo ono što čini čitavu plovidbu uzbudljivom.