Radi nešto što je teško 💪

U poslednje vreme često razmišljam o tome kako sam razmažen, ne nužno zaslugom mojih roditelja iako bi mnogi uprli prst upravo u njih, već isključivo svojom zaslugom.

Prošle nedelje sam pričao o tome šta bi trebalo jesti ako ne volimo masno, ali to nije toliko bio tekst o masnoj hrani i kako je jesti čak iako je ne volimo, već sam govorio o tamo kako je često potrebno raditi nešto što ne volimo da bismo ostvarili neke dugoročne planove, ali je iz istih razloga neophodno ne raditi neke stvari koje nam pružaju zadovoljstvo, ali nam se ne isplate na duže staze.

Ovaj tekst se u neku ruku nadovezuje na prethodni, ali ga je moguće razumeti i bez njega, pa ga slobodno možete pročitati/pogledati tek nakon što završite s ovim.

Za sebe kažem da sam razmažen,  jer sam sklon da ostanem u zoni komfora, čak iako postoje sve indicije da bi trebalo da napravim promene.

Promena se odlaže po cenu neulaska u nešto nepoznato, jer nepoznato znači strašno, a strašno, jelte, nije prijatno, i zato ćemo da ga izbegavamo.

Ali srećom postoje neki znakovi pored puta koje skupljamo i čuvamo u nekim čudnim pregradama mozga koje se otvaraju samo onda kada nam najviše trebaju.

Prvi znak kog sam negde arhivirao za kasnije, glasi da su uspešni ljudi uspešni zato što rade one stvari koje niko drugi neće da radi ili drukčije rečeno – rade ono što je teško.

Što me vodi do mog drugog znaka, video eseja pod nazivom Does running suck?, gde njegov tvorac, Ven Neistat, govori o tome koliko mrzi trčanje, ali ipak svakog jutra, nakon što se probudi, obuče patike i ode da trči, i nakon tog trčanja oseća zadovoljstvo ne zato što je uživao u trčanju, već zato što je uradio nešto što mu je mrsko, nešto što je bilo teško, i srećan je što to neće morati da radi sve do sutra.

I to je negde, u poslednjih nekoliko nedelja, postao moj moto, a koliko vidim, i Sanju sam uspešno inficirao idejom – radi ono što je teško.

Ne mi nismo počeli da trčimo kao što je to uradio Van Neistat, ali smo našli nešto što bismo hteli da ostvarimo, ali nam je teško. 

Jedna od većih promena koju smo doneli bila je da još drastičnije promenimo našu, za standarde većine ljudi, već rigoroznu ishranu. 

Naime, prešli smo na karnivor ishranu, koju sam preporučivao svima onima koji su hteli da skinu one najtvrdoglavije masne naslage, iako na toj ishrani nikada nisam proveo više od 7 dana, jer je teško biti na toj ishrani koja podrazumeva isključivo namirnice životinjskog porekla, što znači da nema Sanjinih ukusnih recepata, već meso, i to masno meso, izutrice, puter, jaja, masni sirevi, so i da eventualno biberu progledamo kroz prste.

Sanja je neko ko je prilično izbirljiv povodom hrane, i od kad smo prešli na karnivor ishranu, umesto da masne delove šnicle prebacije u moj tanjir, ona prvo pojede upravo njih, baš zato što je teško.

Karnivor ishrana je teška, ali ako hoćeš da ostvariš ciljeve, neophodno je da radiš ono što je teško.

Druga velika stvar koja je teška jeste da sedneš i snimiš potkast, koliki god bio tvoj strah od kamere, i koliko god i zbegavao da pričaš bilo šta što ne proističe iz nekog veštog, ili neveštog, scenarija, sve zavisi ko i kako na njega gleda.

Stati pred kameru onda kada ti se tu ne stoji i kada bi rađe radio nešto drugo, je teško. 

Teško je jesti nešto što ne voliš, ali je teško i ne pojesti sladoled kad ti se jede.

Kad znaš da je raditi nešto teško jedini ispravan put, da bi bio siguran da si na dobrom putu, počneš tragaš za onim što je teško, a jedno teško za sobom povuče mnoštvo drugih teških stvari i tako u toku dana odradiš gomilu teških stvari.

Tako smo Sanja i ja krenuli da vežbamo po Insanity programu, čije ime se doslovno može prevesti ludilo, i već po nazivu znate koliko je to teško, a još je teže kada ne unosite ugljene hidrate koji, i te kako, mogu biti od pomoći na kardio treningu.

Sanja je, danas, na primer, imala glavobolju i osećala se malaksalo, što je, kako ona kaže, posledica menstrualnih problema, ali je i pored toga odradila trening, i na kraju se osećala zadovoljno jer je uradila nešto što je teško.

Umesto da u svoj roman u nastajanju unesem 500 novih reči dnevno, odlučio sam da pišem 1000, što je nešto mnogo teško.

Umesto da objavim info video samo kada sam motivisan, odlučio sam da objavim jedan svake nedelje, kako sam i obećao kada smo počeli sa radom na ovom kanalu.

Umesto da ne snimamo recepte, jer u čemu je problem ispeći parče mesa, odlučili smo da vam i dalje svake nedelje objavljujemo po jedan recept, koliko god to bilo teško izvodljivo na karnivor ishrani.

Umesto da se koristim aplikacaijama za prevođenje na svom telefonu, odlučio sam da konačno naučim kineski, što je, za nekog ko ne priča nijedan azijski jezik, izuzetno teško.

Umesto da idem u najbližu prodavnicu i da se zadovoljim onim što mi ona nudi, odlučio sam da, ako je potrebno, odem i na drugi kraj grada da bih kupio ono što smo tog dana smislili da jedemo.

I radim još mnoštvo drugih sitnica koje ne moraju nužno da se odražavaju pozitivno ili negativno na neke dugoročne planove, ali svaki put kada pomislim – uradiću to ovako; ili  – uradići ovo; zato što je lakše, stanem, setim se svoje mantre, i uradim ono što je teže i nebrojeno puta shvatim da možda i nije bilo tako teško.

 I na kraju dana ti uradiš mnogo teških stvari i budeš ponosan na sebe i budeš srećan što, bar do sutradan, nećeš morati da radiš ništa teško i budeš zadovojlan jer znaš da nekud ideš, da istražuješ nepoznato, pomeraš granice svojih mogućnosti, radiš nešto što mnogi dobrovoljno ne žele da rade; radiš nešto što je teško.

Radiš nešto što je dobro.

Preporučujemo iz naše prodavnice