Da li je bitno šta se jede, ako jedemo jedanput dnevno, OMAD

Pored zdravstvenih prednosti koje pruža periodični, intervalni, isprekidani, povremeni post, postoji jedna promena koju vam ovaj vid ishrane može doneti, i zbog koje mnogi, upravo, i kreću u ovu avanturu, i ako do sad još niste naslutili, u pitanju je gubitak kilograma.

Periodični post podrazumeva da određeno vreme u toku dana, na primer, 16 sati nećemo jesti apsolutno ništa, i pićemo samo vodu, ili čaj i kafu, bez šećera i drugih zaslađivača koji sadrže kalorije, a idućih 8 sati ćemo jesti 2-3 puta dnevno.

Takav vid ishrane je u velikoj meri popularizovan u poslednjih nekoliko godina i mnogima je doneo velike životne promene.

Jedan od ekstremnih, i veoma efikasnih oblika periodičnog posta je takozvani OMAD, što je engleski akronim za izraz One Meal a Day, što u prevodu znači, jedan obrok dnevno.

I ako želite da se oprobate u ovome, ukoliko želite da jedete samo jedanput dnevno ili vas zanima na koji način to može najlakše da se izvede, ovaj tekst je upravo za vas.

Periodični post pruža vidljive rezultate

Samo smanjivanje broja obroka i suzavanje vremenskog raspona u kom ćemo jesti na osam ili manje sati u toku dana će nam i te kako doneti rezultate, bez obzira šta jedemo, i sada se nameće pitanje, da li je bitno šta se jede ako jedemo jedanput dnevno ili možemo da jedemo šta god hoćemo i koliko hoćemo i sve što bi treblo da uradimo jeste da se držimo satnice obroka?

Kao i uvek kada je u pitanju ljudsko telo, nije ni malo jednostavno dati jasan odgovor koji će da važi za svakog pojedinca i za svačije okolnosti, ali postoji nekoliko scenarija koji će nam pomoći da bolje razumemo primenu ovog metoda ishrane.

Da li to znači da možemo da jedemo štagod?

Prvo, uzmimo najgori mogući scenario, da jedemo jedanput dnevno i da jedemo veoma lošu, brzu, ne baš naročito nutritivnu, ali ukusnu hranu, poput pica, grickalica, peciva, kolača, hamburgera, i mnoštvo druge industrijske hrane.

Postoje ljudi koji nekoliko godina žive na ovakvom režimu i zapravo izgledaju kao fitnes modeli. Neki od njih su čak stekli slavu na instagramu baš promocijom svog životnog stila, ali da li je to zaista dobro?

Na duže staze verovatno nije, pre svega jer to znači da naše telo vrlo lako možemo uskratiti, zdravim, celovitim namirnicama, neophodnim za njegovu ispravnu izgradnju, i umesto toga trpamo ga aditivima, veštačkim tvorevinama poput boja, konzervanasa, zaslađivača, i sve u svemu mnoštvom jedne nezdrave hrane.

Mi smo ono što jedemo

Mi smo ono što jedemo, ali to ne znači danas ću da pojedem nešto zdravo, i danas sam zdrav, a ako sutra budem pojeo nešto nezdravo, sutra ću biti bolestan.

Jedna od funkicja hrane je da našem telu obezbedi gradivni materijal, pre svega u vidu amino kiselina, koji kasnije grade protein, i ako su ti gradivni materijali lošeg porekla, znači da će vremenom, naše telo biti izgrađeno od loših gradivnih blokova.

Recimo, hipotetički, da smo 100% zdravi, svaka naša ćelija je optimalne građe i sastava, i počnemo da jedemo isključivo lošu hranu i da naše telo snabdevamo lošim gradivnim materijalom. Svaki put kada umre jedna od naših zdravih ćelija, ona će biti zamenjena jednom bolesnom. Neke ćelije u našem telu mogu da žive i do 7 godina, što znači da će nam biti potrebno i do 7 godina da zdrave, ispravne, snažne ćelije zamenimo ćelijama izgrađenim od loših materijala. 

Ipak, posledice takve ishrane moći ćemo da osetimo znatno ranije, najčešće u vidu autoimunih bolesti, alergija, poremećaja rada žlezda, organa, taloženjem visceralnih masti, i sličnog. 

Bez obzira što jedemo samo jedanput dnevno i što postoji velika šansa da će naše telo svakodnevno u značajnoj meri aktivirati autofagiju, proces koji je odgovoran za čišćenje i opravku ćelija, šteta potencijalno može biti toliko velika da ne postoji ta količina autofagije koja može da popravi štetu koju pravimo lošim izborom hrane.

Dakle, veoma je bitno šta jedemo, čak i kad jedemo svega jedanput dnevno, i to što  smo možda vidno mršaviji nego što smo bili, ne znači da smo ujedno i zdravi, samo zato što se neki simptomi, kao posledica loše hrane, još uvek nisu ispoljili.

Šta onda jesti?

Već sam detaljnije govorio o tome šta bi trebalo jesti i tog principa bih se držao i kada je reč o jednom oborku dnevno, jer u principu nije isključivo bitno kada i koliko jedemo, bitno je i šta jedemo.

Trebalo bi se hraniti isključivo celovitim, prirodnim namirnicama kojima nije značajno izmenjen sastav, tj. onim namirnicama koje se prošle malo do nimalo industrijske ili druge obrade.

Stop šećeru

Pored toga što u svoje telo unosimo isključivo ono za šta je to telo stvoreno da jede i da bude izgrađeno, potrebno je obratiti pažnju na unos šećera, o kom je takođe bilo prethodno reči.

I kada kažem šećer, ne mislim isključivo na saharozu, takozvani kuhinjski, beli šećer, već mislim sve ugljene hidrate uopšteno.

Manje-više svi ugljeni hidrati se u našem telu pretvaraju u glukozu, oblik šećera kog naše telo može da koristi kao energiju, ili u glikogen, oblik šećera kog je naše telo sposobno da skladišti u jetri i mišićima za kasniju upotrebu.

Da bi naše telo metabolisalo šećer, neophodan je insulin koji za ulogu ima snabdevanje ćeija tim šećerom ili njegovo skladištenje. Insulin, baš kao i šećer, sami po sebi nisu loši, već je doza ta što čini otrov, gde je to najbolje ilustrovano u farmaciji. Jedna pilula nečega nam može olakšati simptome, dve će nam izazvati vrtoglavicu i mučninu, a šaka ili manje će nas ubiti. Isti slučaj je i sa šećerom.

Šećer u obliku voća i povrća, u umerenim dozama, može da ima određene benefiti, ali u većim dozama može da ostavi dugoročne posledice na račun našeg zdravlja, gde tu pre svega mislim na insulinsku rezistenciju, metabilički sindrom, dijabetes, demenciju i sl.

Šta znači umerena doza šećera? Pa to je negde do 100g ugljenih hidrata za zdravog čoveka, i nekih 30g ugljenih hidrata za nekog ko ima izvesnih zdravstvenih problema koje su posledica loše ishrane i životnog stila uopšteno.

Šećer je posebno bitan kada je u pitanju jedan obrok dnevno, jer mnogo šećera znači mnogo insulina čija je svrha da se postara za sav taj šećer. I šta se događa kada se prejedemo šećera?

Naše telo teži ka homeostazi. Homeostaza znači da su neke vrednosti konstantne bez obzira na sve. Homeostaza je telesna temperatura od 36 stepeni celzijusa bez obzira na spoljašnje uslove, određena pH vrednost, ali homeostaza je i određeni nivo glukoze u krvi.

Da bi se nivo šećera u krvotoku vratio u normalu, telo brzo reaguje i šalje velike količine insulina kako bi se to što brže regulisalo, i baš zbog toga, nije strano da taj nivo šećera padne ispod normale.

I šta se onda dešava? Telo šalje signal da nešto jedemo, da bi se taj nivo šećera vratio u normalu, i šalje nam signal da jedemo nešto slatko. 

Šećer može da nam učini post mizernim

Zamislimo sada da smo odlučili da jedemo jedanput dnevno, i pojeli smo mnogo šećera u tom obroku, pa smo imali skok šećera, nakon koga je usledio veliki pad šećera i što je na kraju rezultiralo neobjašnjivom gladi, svega 2 sata nakon što smo jeli?

To znači da ćemo ili odustati od naše ideje da jedemo jedanput na dan, i brzo pojesti šta god da nam se tog momenta nađe pri ruci, što dalje može da znači da ćemo suditi sebi, mislićemo kako smo nedisciplonovani, kako smo slabog karaktera, ne možemo da izdržimo ni dva sata bez hrane, govorićemo sebi kako to nije za nas, i zavidićemo onima koji bez problema mogu da jedu samo jedanput dnevno i da ne osećaju glad ili bilo kakve druge probleme.

Ako pak odlučimo da isteramo do kraja, i stvarno ne pojedemo ništa sve do sutradan, to znači da ćemo ostatak dana provesti u agoniji i da ćemo nakon nekoliko takvih dana, ako ne već idućeg, odustati od čitave ideje da jedemo jedanput dnevno i opet ćemo osuđivati sebe i svoju mentalnu snagu, dok to zapravo nema nikakve veze sa našom odlučnošću i disciplinom, već isključivo sa hormonima koje naše telo luči.

Karnivor dijeta kao ishrana koja najmanje narušava homeostazu

Ako želimo da kontrolišemo naše telo moramo da kontrolišemo hormone. 

Iz iskustva, kako svog, kako ljudi s kojima sam razgovarao ili čije sam knjige čitao, mogu da tvrdim da je karnivor ishrana najbolji izbor kada je u pitanju jedan obrok dnevno.

Karvnivor ishrana znači meso, pre svega masni komadi mesa, iznutrice, i eventualno jaja, sir. Nijedna namirnica biljnog porekla, osim kafe, ili čaja i evenutalno bibera ako baš ne možemo bez njega.

Istina je da protein koji se nalazi u mesu može da podigne nivo insulina, ali ni blizu u toj meri u kojoj šećer može da ga podigne, posebno ako je taj protein pojeden uz izvesnu dozu masti koja će dovesti obrok u balans i neće biti potrebe za velikim lučenjem insulina. 

Nakon svakog karnivor obroka, u kom pojedem između 500g do 1kg mesa, najčešće govedine, govorim o masnom komadu goveđeg mesa, apsolutno ne osećam glad sve do idućeg dana i pratkično se osećam kao da sam na dugoročnom postu.

Nema nadutosti nakon obroka, nema težine u stomaku, nema pospanosti, mentalni fokus je u svojoj punoj snazi, nema oscilacija u energiji, sve vreme sam u ketozi i mogu da osetim prednosti posta, iako sam potpuno sit.

Zaključak:

Dakle, bitno je šta se jede kada je u pitanju jedan obrok dnevno. Bitno je zbog samog kvaliteta namirnica koje unosimo, ali je bitno i da bismo lakše podneli dugo odsustvo hrane koje smo sebi postavili za cilj kako bismo smršali ili kako bismo imali veće prednosti aktivacije autofagije.

Izbegavajte šećere i trudite se da se vaš obrok svede na namirnice životinjskog porekla, da postoji balans između masti i proteina, a ako se odličite za salatu pazite da količina ugljenih hidrata ne bude velika i birajte namirnice niskog glikemijskog indeksa koje se sporije pretvaraju u šećer i ne podižu insulin u velikoj meri i videćete koliko je lako jesti samo jedanput dnevno.

Preporučujemo iz naše prodavnice